Svako od nas je svestan da će jednog dana umreti, a sama smrt nam nije ni na pameti, jer su naši mozgovi, prema rečima dečjeg psihologa Krisa Feudtnera, fokusirani samo na ono što nam je na vidiku.
Ali, šta bi se desilo kada bismo saznali kada i kako ćemo umreti?
Naučnici su se 80-tih godina bavili ovom temom, kao i temom zašto ljudi postaju anksiozni kada shvate da su oni samo “komad mesa koji diše i koji može umreti u bilo kom trenutku”. Prema rezultatima istraživanja svetskih psihologa, kada pomislimo na smrt dobijamo na samopoštovanju, postajemo odbrambeniji u uverenjima, reagujemo na sve što nam preti, prihvatamo ljude koji su slični nama po izgledu, poreklu, verskim uverenjima, a postajemo nasilniji prema onima koji ne dele te sličnosti.
U tim situacijama ne razmišljamo da li su štetne cigarete i alkohol, da li treba da štedimo, ne razmišljamo o životnoj sredini. Prema istraživanjima Šeldon Solomona, profesora psihologije iz Njujorka, ako bismo saznali datum naše smrti, u svetu bi bio pojačan rasizam, ksenofobija, rat, mržnja, samopovređivanje…
Međutim, istraživači slični Solomonu na kraju se nadaju da će ljudi izbeći sve loše, ako postanu svesni negativnih efekta anksioznosti od smrti.
Evo i nekoliko primera koje su naučnici zabeležili
Budistički monasi u Južnoj Koreji, na primer, ne reaguju ovako na samu pomisao na smrt. Istraživači koji se bave načinom razmišljanja nazvanim “refleksija smrti”, otkrili su da ako tražite od ljudi da ne razmišljaju samo o smrti, već i o načinu na koji će umreti, to će im izazivati drugačije reakcije.
U takvim situacijama ljudi bivaju spremni da, na primer, doniraju krv bez obzira na to da li postoji društvena potreba za tim.
Oni su takođe otvoreniji za razmišljanje o pozitivnim i negativnim događajima koji oblikuju njihov život.
Saznanje o datumu smrti dovodi do toga da se više fokusiramo na životne ciljeve i društvene veze, a ne na reakcije.
Ovo bi bilo i te kako tačnije “ako promovišemo strategije koje će nam pomoći da prihvatimo smrt kao deo života“, rekla Eva
Džonas, profesor psihologije na Univerzitetu u Salzburgu.
– Poznavanje potrebe za životom može povećati percepciju životnih vrednosti, kao i mogućnost razvijanja osećaja “da smo svi na istom brodu” promovišući toleranciju, saosećanje i minimizirajući odbrambene odgovore – dodala je profesorka.
Kakva bi nam bila reakcija na informaciju da umiremo zavisi od ličnosti, ali i znanja detalja tog “velikog događaja“.
– Što ste neurotičniji i anksiozniji, to ste više zaokupljeni smrću, a samim tim niste onda u mogućnosti da se fokusirate na neke značajnije životne promene. Ali, ako vam kažu da ćete umreti mirno u snu u 90-toj godini, onda nećete toliko ni razmišljati o tom danu – kaže Laura Bleki, asistent profesora psihologije na Univerzitetu u Notingemu, prenosi “Bi-Bi-Si”.
Teško bolesni pacijenti često doživljavaju dve faze razmišljanja. Prvo se pitaju da li je smrt definitivno neizbežna ili je to nešto sa čim se može boriti. Drugo razmišljanje jeste da je potrebno iskoristiti što više vremena. Većina ljudi se odlučuje da svu svoju energiju i fokus usmeri ka tome da pobedi opaku bolest, da uživa u životu, provodi vreme sa najmilijima… Oni koji pokušaju da spreče svoju smrt mogu da postanu opsednuti tim izbegavanjem. Onome kome je predodređeno da se udavi treba da pliva jer se na taj način bori za opstanak, dok one koje će udariti automobil, mogu u neku ruku to da izbegnu. Međutim, postoje i oni koji bi da “prevare” predodređenu smrt i da umru onako kako oni žele.
Prilikom jednog istraživanja na pitanje šta bi bilo kad bi to umiranje bilo bolno i sporo, ispitanici su rekli da bi više voleli da u tom trenutku preuzmu stvari u svoje ruke, kao i da se osećala manja anksioznost od smrti u tom trenutku, prenosi “Bi-Bi-Si”.
Oni koji su preživeli neke stravične situacije u životu kažu da su se duboko promenili na pozitivan način.
– Takvi ljudi kažu da su jači, duhovniji, više cene život. Ti ljudi shvataju da je život kratak, da će svakako jednog dana umreti, i da treba iskoristiti svaki trenutak – kažu psiholozi za “Bi-Bi-Si”.
Bespomoćnost takođe dovodi do toga da mnogi ljudi odustaju, na primer, od zdravog načina života. Znaju da će umreti pa zašto bi onda “jeli organsku hranu, prestali da piju gazirane sokove, zašto ne bi probali neku drogu“. Ti ljudi su jednog dana pozitivni, drugog leže u krevetu i gledaju serije, pa onda opet trče.
Bez obzira na sve, svako može da zapadne u neku od faza, rezultati su istraživanja.
Foto: Pixabay.com
Izvor : (Skandalozno.rs, Izvor: blic.rs, BBC)
