Danima se piše o otimanju srpskih svetina u Crnoj Gori, kako će manastir Ostrog, u kojem su mošti Svetog Vasilija Ostroškog, pripasti državi Crnoj Gori, a država će s njim raspolagati kako hoće, može da ga „da“ kome hoće, neće biti srpski, a možda neće biti ni pravoslavni…
Sve je za ljude koji veruju, koji su se molili i poklanjali moštima velikog Sveca, koji i ne bira da veru da bi pomogao nesrećnom, a pravednom čoveku, zbunjujuće i neverovatno, kao da se radi o nekom stripu i to naučnofantastičnom.
Pismo naše čitateljke prenosimo u celosti:
„Kome sam se ja to molila svih ovih godina, a kome ću se u budućnosti moliti i za milost tražiti ako ne Svetome Vasiliju Ostroškome, rođenom Hercegovcu, Srbinu, koji pomaže svim pravednima i grešnima, koje god da su vere. Njegovim stenama sam koračala bosa kada sam grešna krenula da molim za milost, spasenje, da se moli za mene grešnu, običnu smrtnu Srpkinju iz Bosne. Krila sam svoj greh od svih, ali od Njega nisam iako sam pred njegov ćivot pala čim sam ušla u keliju i pokušala da zaustavim misli. On mi je ušao u dušu, srce, misli… znao je svaku moju želju, moje pokajanje. Otišla sam pred njih grešna. Nisam prevarila muža, nisam tukla ni majku ni oca, nisam krala, lagala, ali jesam ubila. Nateraše me da ubijem nerođeno dete u meni, bila sam slaba, nisam se oduprela. Niko nije za to kriv nego samo ja i moja slabost. Nisu krivi oni što me tukoše jer sam trudna ostala, što me pokojna svekrva, odvela kod lekara da me oslobode ploda, jer čime ćemo ga hraniti. Mogla sam na tom nekom stolu privatne nazivi klinike i da ostanem, ali nisam. Kad se sve završilo, znala sam da sam ja ta koja nije znala da ustane protiv zla, koja sam pošla i posustala, i da sam samo ja kriva. Molila sam se, kopnila, postajala sena od žene. Mislila sam da meni oprosta nema i da nikada više neću imati poroda. Koliko je samo žena uskraćeno i ne mogu da ostanu trudne, a ja ubijam. Bosa sam se pela uz stene da bih stigla do Njega ni bi li našla utehu.
„Samo da rodim, grešna sam i koliko god me terali samo da ga rodim“, samo je ta rečenica bila i kružila u meni, a suza se skamenila jer nema šta da molim za sebe grešnu. Uslišio je moju molitvu. Ja snažna i jaka, ohrabljena milošću njegovom, rodih malog Srbina. Nikakve pretnje, ucene familije nije me pokolebao, ostala sam jaka i danas sam zahvalna i molim se Vasiliju Ostroškom zbog svog Vasilija. A gde ću se od sutra moliti?! Gde ćete ga zgurati?! Zar se ne bojite prokletstva i gneva?
Radite vi šta mislite da je vaš posao, a nas putite da radimo svoj. Molićemo se srpskim svetinjama u srpskoj Crnoj Gori, Njegoševoj, i kneza Danila, Mićunovića i Vasojevića… Odolevali su Srbi teškim dželatima i krvoločnicima, ali je Božja milost velika. Boli samo što smo sad dželati sami sebi.
Izvor: Kurir.rs/PDV
