Pred nama bogata sezona slava, te tako polovina Srbije u novembru ide na slave, a druga polovina slavi.
Kako je život neodvojivo povezan sa smrću neminovno je, na žalost, da će se neke od porodica naći u žalosti zbog gubitka člana porodice, te će se naći u dilemi da li da obeležava svoje krsno ime.
Danas nam tu dilemu razrešava otac Dušan koji nas upozorava da moramo razlučiti razliku verskog obreda koji podrazumeva molitvu za članove porodice i osvećenje slavskog kolača, i narodnog običaja koji podrazumeva veselje.
Mnogi pravoslavni vernici pri pomenu slave na umu imaju proslavu, veselje i slavsku trpezu što je prema sveštenicima jako pogrešno. Naime, slava je pre svega duhovni događaj gde je najvažnije okupljanje porodice oko slavske sveće.
Naravno, kako porodica želi da taj dan provede u veselju poziva goste, ali to je stvar volje i mogućnosti. Zbog nepoznavalja suštine obeležavanja krsnog imena mnogi vernici smatraju da u slučaju smrti u porodici ne treba da proslavljaju svog zaštitnika – što ne može biti dalje od istine.
Otac Dušan podseća da je jedno od najbitnih obeležja krsne slave kod Srba i priprema i osvećenje slavskog žita, koljiva, prekadnje:
– Sveti Sava je za glavne elemente Krsnog imena odabrao iste one, koje je i Hristos izabrao na Tajnoj večeri: hleb i vino. Time je pokazao da je Krsna slava litrugijska svetkovina, koja počinje u crkvi, na Svetoj Liturgiji, a nastavlja se u domu svečara za slavskom trpezom. Pored hleba i vina, Sveti Sava je u slavska obeležja uključio i skuvanu i zaslađenu pšenicu, koljivo, kaže on i dodaje:
– Zašto je koljivo bitan elemenat Krsne slave? Pšenica koja se baci u zemlju istrune, ali najpre dade klicu iz koje izrasta nova stabljika, koja donosi desetine novih zrna. I tela ljudska se sahranjuju u zemlju, ali u njima ostaje i posle smrti klica života i na poziv Gospodnji tela će se ponovo sjediniti sa svojim dušama, vaskrsnuće. Zato se skuvana i zaslađena pšenica prinosi u slavu Božiju, u čast Svetoga koga porodica slavi, a za pokoj duša umrlih predaka i srodnika, koji su tu Slavu slavili i potomcima predali, kaže i dodaje:
– To se naročito vidi iz molitve kojom se osvećuje Slavsko žito. Sveštenik moli Boga da blagoslovi ove raznovrsne plodove i osveti one, koji ih budu jeli, jer su svečari prineli ovo u slavu Njegovu, a u čast Svetoga (Nikole, Jovana, arhangela Mihaila, proroka Ilije), koji se slavi i za spomen onih koji su preminuli u blagočestivoj veri (preci i srodnici, koji su nam Slavu predali).
– Slavljenje Krsne slave, kao naročitog porodičnog praznika, koji imaju samo Pravoslavni Srbi, ne prekida se nipodkojim uslovima: u dobru i zlu, u miru ili ratu, u bolesti i u zdravlju, pa i onda kada je porodica u žalosti. Štaviše, tada treba pojačati domaću molitvu, a već je i rečeno da se Slavsko žito osvećuje i za pokoj duša umrlih srodnika i predaka. Nijedno od slavskih obeležja ne sme da izostane ako je porodica u žalosti, pa čak i ako je umro domaćin Slave. A on je, sigurno, na vreme predao Slavu svojim sinovima (ako su se poženili i zasnovali svoje porodice, pogotovo ako ne žive u zajedničkom domaćinstvu sa ocem).
– Kako će biti organizovan onaj treći vid slavljenja Slave (prvi je litrugijski u crkvi, drugi u kući sa slavskom svećom, ispred slavske ikone, uz slavsku trpezu), koji se manifestuje kroz tradicionalno srpsko gostoprimstvo, to će se već porodica na vreme dogovoriti i obavestiti stalne goste na Slavi, pogotovo bliže rođake (po tazbini i prijateljstvu) i kumove. Slava se može proslaviti i sa svim uobičajenim gostima, razume se, uz uzdržavanje od preteranog pića i nepriličnih razgovora, koji ionako ne priliče svetinji Slave.
