Posebna pažnja posvećuje se trpezama, odnosno svecima koje obeležavamo, između ostalog, uz posnu trpezu.
Pojedini pravoslavni hrišćanski rituali koji imaju smisla za samu zajednicu nikada ne iščezavaju, dok neki iščezavaju ako je potreba i vera u njih prestala dok se istovremeno rađaju novi oblici. Sve to proističe iz percepcije obreda date sredine ili pak, samog odnosa stanovništva prema lokalnoj crkvi i njihovom parohu.
Prema verovanju, bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post.
Slavski kolač, kuvano žito, sveća, tamjan i vino uz ikonu porodičnog svetitelja neizostavni su elementi praznične strukture. Uz ulogu domaćina u sečenju kolača, prisustvo gostiju i hranom bogata slavska trpeza najčešći je oblik proslavljanja krsne slave. Običaji o praznovanju krsne slave postali su osnova srpskog identiteta u odnosu na ostale entitete na Balkanu. Ipak, posebna pažnja posvećuje se posnim trpezama, odnosno svecima koje obeležavamo, između ostalog, uz posnu trpezu.
Posna slava
Kada neka slava padne uz post, ili u sredu ili petak, na primer Nikoljdan koji je uvek u Božićnom postu, taj dan se obavezno posti, bez obzira da li porodica iz nekih razloga ne posti taj post. Spremati mrsnu hranu za slavu je veliki i pogubni greh ako je post. Bolje je ne slaviti, nego praviti javnu sablazan i navoditi na greh druge (goste) da mrse na veliki praznik u vreme kada crkva naređuje post.
Kad slava padne u sredu ili petak, a nije post, gozba i mrsni slavski ručak može se odložiti za naredni dan. Pogrešno je, kako to neki čine, na dan slave kada je post, „prikazati“ na trpezi malo ribe i posne hrane, a posle postavljati i služiti mrsnu hranu. To je svojevrsno licemerje, i nije dostojno hrišćanina, Srbina i pravoslavca, pogovo kada se zna da se može čak lepše i jeftinije pripremiti ručak od ribe i posne hrane.
Postoji čak i kuvar sa receptima za pripremanje posnih jela, koga bi trebalo da koriste domaćice koje pripremaju posnu slavu.
